среда, 29. новембар 2017.

Песме са Сајма књига



Власта Младеновић

ПЕСМЕ СА САЈМА КЊИГА


(ПРВИ УТИСАК)

Већ на самом улазу
дочекаше ме рекламе,
огромни билборди,
лица великих писаца,
феминизирани мушкарци,
мушке жене,
са галерије гледају
на нас понижене.

Сајам је све више вашар,
таштина, таштина,
све се своди на пазар,
истински писци
немају овде шта да траже,
могу само
да сањају тираже.

Дођох да видим, забележим,
па да бежим.


(НАГРАДЕ, НАГРАДЕ)

Сретох на Сајму писца,
који, чим ме виде, рече:
„Да ти се похвалим,
добио сам награду!“
Знам, честитам –
рекох то пометен,
преварих се љуто
као млада Гојковица,
шта ћу сад ако ме нешто пита,
нит знам која је награда,
нит знам која је књига.
А онда направих још већу грешку,
грешан ли сам,
рекох то да би се извукао жив:
Извини, журим, треба и ја
да примим неку награду.
„Честитам! Честитам! –
чујем како виче за мном.
Нема на чему! –
промрљах себи у браду,
сав срећан побегох напоље,
тамо је боље.


(ДРАМА СЕ НАСТАВЉА)

Бежећи из сајамске хале
на чист ваздух,
налетех на другог писца,
стаде испред мене
и без пардона рече:
„Еј, добио сам награду
за књигу и то новчану!“
Клеца ми већ
слабашно колено,
не могу више,
мука ми је:
Благо теби, рекох,
извини, журим,
идем да платим казну,
очигледно сам се
погрешно паркирао.


(СВЕ ДРАМАТИЧНИЈЕ)

И кад већ дођох близу излаза
из сајамског пакла,
таман помислих: ево мени слободе!
кад искочи испред мене
по ко зна који писац
и свежим гласом рече:
„Чуј, ове године
добио сам неколико
књижевних награда!“
Нисам више могао
да се контролишем,
осетих како ми се
свест сужава,
не знајући шта говорим,
само сам стигао
да га замолим:
Можеш ли да ми позајмиш
бар једну,
да имам са чим
да се браним,
вратићу ти с каматом
кад се повратим.


(ПИЗСЦИ)

Још је стари Фјодор
знао одговор,
лепота ће спасити свет,
без ње празне су приче,
јалове песме,
јебеш литературу
кога се никог не дотиче.



(ПИЗДАВАШТВО)

Ма каква књига
која се собом бави,
речи које врте
око своје осе,
мене моје мојре
носе далеко,
тамо где љубави
нису шкрте
и где писци не просе.



(МАРКЕТИНГ МИКС)

Маркетинг микс
успешна је формула,
али има један  кикс,
не може на мени
да се примени,
залуд етикета робна,
ја сам марка неподобна.

понедељак, 18. септембар 2017.

Просвећени Новосађани и Орфелинова биста



Сећам се... 17

Милорад Грујић

ПРОСВЕЋЕНИ НОВОСАЂАНИ
И ОРФЕЛИНОВА БИСТА


Комисија Скупштине града Новог Сада за јавне споменике утврдила је 1985. године Нацрт програма за подизање јавних споменика у градској заједници Нови Сад. Међу другим, „које треба подићи ради трајног очувања успомена на значајне догађаје, идеје, личности и места из историје народа и народности Југославије, неговање револуционарних и културних традиција и ради доприноса свестраном социјалистичком васпитању деце и омладине“, налази се, у материјалу, и предлог да се (локалитет) у кругу Универзитета подигне (вид обележавања) биста Захарија Орфелина.
Баш те године навршило се две стотине година од Орфелинове смрти.
Из Беча је 28. јула 1786. године писао Доситеј писмо Благородному Господину Сенатору Арсенију Георгијевичу у Бечеј и ово: „ ... наш је покојни господин Орфелин блаженији и благополучнији од свију његовога времена сродних. Нека се, дакле, радује његова бесмертна и благополучна душа! Нека прими из вечних небесног оца обиталишта ови тимијан и жертву наше благодарности! Гоњеније силнијих и ситијих од њега није њега могло уплашити! Гвоздене вериге сиромаштва и скудости нису кадре биле свезати руке његове, да он за опште добро што не пише. Нек посвећено буде пречесно име његово вецном воспоминанију и високом почитанију чувствителних, благородних и добродјетељних срдаца сербских синова!“
А мало ниже још и ово: „ ... и ми слободно можемо рећи да ћеду тада наши Н. Н. (Новосађани!) просвештени бити кад љубезном Орфелину статуу воздвигну.“
Чинило се да ће се, ето, ускоро, испунити Доситејев услов, да Новосађани просвећени постану.
Захарија Орфелин, песник, учитељ, графичар, калиграф, записивач мелодија, теолог, уредник првих српских календара и првог српског часописа, библиограф, коректор, издавач, цензор, преводилац, писац уџбеника, филолог, историчар, архитект, природњак, аутор прве српске књиге о виноградарству и винарству, полемичар, канцелиста и путник, умро је у педесетој (или шездесетој) години живота, 19, јануара (30, по новом календару) 1785. на Сајлову (Исаилову), мајуру новосадских владика. Сахрањен је на Јовановском гробљу.
Већ давно пре него што је ово гробље угашено (између два светска рата, 1921. године разровано) није се знало за Орфелинов гроб.
Такође се не зна за Орфелинов лик.
Не постоји никаква слика, ни цртеж, гравира, и нико не би  могао имати представу о Орфелиновом изгледу.
А каква би му тек била биста, у кругу новосадског Универзитета?
Све је то било 1985. године у Новом Саду.
Расправљало се, али биста није направљена.
Године 2002. Лаза Чурчић је објавио Књигу о Захарији Орфелину (Српско културно друштво ПРОСВЈЕТА, Загреб, приредио Боривој Чалић) у којој се налази рад Последње две године живота Захарије Орфелина.
Орфелин је последње две године живота провео болестан и бедан („пребедан“, записао је Јован Рајић) али скоро до последњег дана посвећен свом раду.
У том тексту Лазе Чурчића се наводи последњи траг: „Шездесетих година 20. века прота Веселин Петровић, секретар владике Никанора, испричао ми је да је на владичанском мајуру Сајлову постојао један надгробни споменик на коме је писало да је покојни „српски списатељ”. Ако је то био надгробни споменик Захарији Орфелину онда је он сахрањен на мајуру новосадског владичанства, а уведен у Матичну књигу Јовановске цркве.“
Кости оних који нису били обележени засебним спомеником премешетене су из разрованог Јовановског гробља у заједничку гробницу на Успенском гробљу. Може бити да су међу другима и кости Захарије Орфелина.
Свеједно, трага више нема.
Лаза Чурчић се посебно пасионирао око тога да сазна како је може бити изгледао Орфелин, па је претпоставио да је на бакрорезу ХРИСТОС ПРЕД БОГОМ ОЦЕМ МОЛИ ЗА СПАС ГРЕШНИКА (око 1782) у доњем левом углу Орфелин нацртао себе.



(детаљ)


Читавог свог скоро четири деценије дугог пријатељства разговарали смо Лаза Чурчић и ја, поред свега другог, и о Орфелину.
Последњи пут у његовом „зимском“ стану у Новом Саду, где чека пролеће да се врати у Тител, децембра 2016. године.





    У писму од 20. фебруара 2017. године Лаза ми пише и ово: „ ... Сада знам да и онај што се моли није никако аутопортрет (Захарије Орфелина). Није ми јасно зашто ми на то није скренуо пажњу она свезналица Бора Чалић. Ваљда  није хтео да ме узбуђује...“
И тако, сазнало се није како је Орфелин изгледао, нити му је биста подигнута.
Али, ту није крај.
Новосађани, који би по сваку цену хтели да испуне Доситејев завет, и да постану просвећени, правећи бисте, ни годину дана после иницијативе за подизање бисте Орфелину, у априлу 1986. године, покрећу нову иницијативу — Споменик Јосипу Брозу Титу у Новом Саду – основе за избор места где ће се подићи споменик. Формиран је и Одбор за подизање споменика. То је једна брошура А-4 формата са врло детаљним образложењима, а предлаже се 16 могућих локалитета.
Један од тих је и Универзитетски парк поред Дунава.
Ни Орфелинова биста ни споменик Титу нису се нашли „у кругу Универзитета“ у Новом Саду.
Питам се данас: има ли нових иницијатива?

(2017)